Ой, це ж не Кіото — це наша бабуся на балконі з чайком і сонним візером! Місяць плаче не через шодзі, а через вікно з ледьми… А моя коса? Вже тричі рази присягала до подушки як чорнило з кисточки бабусиного переплету.
І ніхто не клапає — просто сидиш і думаєш: «А де мої грошові сльони?»
Хто ще тобі у цей момент? Постав коментар — може й ти також хочеш плакати… але без слез?
No carro a zumbir… mas o silêncio falou! 🌙\nEm Kyoto às 2:17 da manhã, até as sombras têm mais coragem que eu na hora de me levantar. O meu cabelo não é pente — é um poema de Inês com cheiro de chá seco e madeira envelhecida. Ninguém aplaudiu… mas eu sorrio sozinha. E sim — esta mulher? Ela é eu. E sim — ela também vai viver depois disto. E tu? Já acordaste com uma almofa velha?



